O poverenju

Povod za pisanje ovog bloga je bio moja današnja poseta omiljenom italijanskom restoranu u Las Palmasu. Dok sam hodao od parkinga do restorana počela je da pada kiša. U ovom trentku se u Las Palmasu ne sme služiti hrana u zatvorenim prostorima, već samo na ulici. Stigavši do restorana primetio sam da su sve stolice i stolovi mokri. Zamolio sam vlasnicu restorana da mi odobri da ručam pod krovom, može i da me negde sakrije, samo da ne jedem na kiši. Posle kratkog razmišljanja počela je sa svojom ćerkom da premešta jedan od stolova u magacin i kad je sve pripremila ponudila mi je da sednem.

Niije vredno pomena da, dok sam tamo sedeo, nijedna kontrola nije došla, jer, ko bi došao po kiši da proverava da li u restoranu sedi negde neki sakriveni gost?

Ostavili su me u magacinskom prostoru samog, bez straha da ću uzeti nešto od proizvoda koje su tamo držali. Očigledno je bilo da su mi ukazali puno poverenje.

Jedna od meni blliskih osoba ima običaj da kaže, da ako me neko pita za savet i ja taj savet dam, da je bolje postupiti po savetu, jer ako osoba ne postupi po dobijenom savetu, onda ga nije morala ni tražiti! Do sada se pokazalo da Milenko daje samo onda savet kada je izvesno da je to najbolje rešenje za dragu osobu!

Šta navodi moje meditante da mi ne ukazuju uvek odgovarajuće poverenje?

Odgovor na ovo pitanje verovatno nije moguće dobiti. Razlog za to je što su istražvanja u socijalnoj psihologiji otkrila, da na direktno postavljeno pitanje oni na koje se pitanje odnosi obično daju (u 90% svih slučajeva) socijalno poželjan ili onaj odgovor kojim štite sopstveni integritet. Istovremeno, žele da sopstvenim odgovorom zaštite sliku o sebi kojom hoće da se predstave onima do čijeg mišljenja im je stalo.

O razlozima odbijanja datog saveta se može odgovoriti samo pretpostavkama:

  • ili se osobi dobijeni savet ne dopada
  • Ili joj teško pada da ga primeni
  • ili joj predstoji mnogo rada da bi postigla obećani rezultat
  • ili u savetu ne postoji nijedno povoljno rešenje
  • ili se radi o izboru jednog od dva nepovoljna rešenja (tada je obično savetom predloženo prihvatanje manje nepovoljnog rešenja koje osoba može doživeti kao teže za primenu, jer je to udaljava od njene želje ili zahteva)
  • ili je mogući razlog meni čak i kao pretpostavka nepoznat.

Pre nekoliko meseci sam imao situaciju na poslu u kojoj sam jednom prjatelju predložio proširenje poslovne saradnje uz obrazloženje da saradnjom možemo multiplikovati efekte našeg rada. Umesto da me pita kako bi to moglo da se postigne on se samo verbalno saglasio sa idejom o saradnji ali su od tada prošli meseci i nijednom nismo razgovarali o mogućoj saradnji. Pritom sam saznao od zajedničkih poznanika da je počeo na velika zvona da širi ideju o kooperativnim odnosima!

Shaka kooperacija počinje poverenjem u kooperativnog partnera. Ako je cilj kooperacije uvećavanje zajedničkih resursa, onda je najveća prepreka za uspešnu saradnju pitanje: “Da li se moj partner dovoljno zalaže za zajedničku korist, ili ću ja uložiti više i u odnosu na uloženo dobiti manje od partnera?”

U osnovi ovog pitanja nalazi se odsustvo poverenja što se ispoljava kao destruktivna zavist, a zavist je jak emocionalni otrov! U osnovi zavisti se nalazi zahtev da se drugome uskrati ono što mi nemamo – to je očigledno iracionalno uverenje! Zavist muti um i zarobljava ga.

Za oslobađanje od zavisti nije dovoljno samo proveriti disfunkcionalno uverenje (“ne bi trebalo ni on da ima ono što ja nemam!”) i zameniti ga funkcionalnim (“iako bih voleo da i ja imam ono što on ima, pošto to nemam, onda i ne moram da imam!”), već se trenutna emocionalna promena – oslobađanje od zavisti, može produžiti samo predanom svakodnevnom kontemplativnom meditacijom na temu zavisti.

Na kraju krajeva, u svakoj vrsti razmene, materijalnoj, informativnoj ili emocionalnoj, onaj koji prvi daje će se osećati uskraćenim jer će verovati da je više dao nego što je dobio. Samo ako se daje bez očekivanja da se dobije za uloženo po našem mišljenju pravedna procena onoga što smo dali, sprečiće se pojava zavisti, a sve počinje malim nesebičnim davanjima.

Počnite da uživate u davanju – za početak poklanjajte osmehe, oni ne koštaju ništa i podelite po neku lepu reč drugima. Ustupite drugima mesto u redu na kasi ili u banci – jer tada ste poklonili ono što je nenadoknadivo, vaše životno vreme. Na kraju poklanjajte i nešto iskrene pažnje (kupite im nešto što znate da bi voleli da imaju, ali ne mogu sebi da priušte) ili, da ne biste pogađali šta im treba, dajte im novac. Tek tada ćete se osloboditi prianjanja za materijalne stvari i zavist će biti zamenjena radošću davanja!

Srdačno,

Vaš Majstor

U magazine restorana

Podelite objavu:

Share on facebook
Facebook
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email