O istini

U nekoliko navrata mi se dešavalo u životu da sam ulazio u jalove rasprave sa ljudima koji (tek se naknadno ispostavilo) nisu tragali za istinom već su bili vođeni željom da se pred drugima (ili preda mnom, ako sam za njih bio referentna osoba) prikažu u što boljem svetlu. Ni sam nisam uvek bio bez ohole tedencije da ispadnem važan. 

Kako sam se toga (verujem) oslobodio?

Onog momenta kada sam prepoznao da sam opterećen sopstvenim egom bio sputan, i da mi je taj teret postao pretežak upitao sam se za smisao toga. Prvi odgovor je bio, ako se ne predstavim u poželjnom svetlu, kako će se uopšte neko zaintereovati za ono što radim. Jer, ako nikom ne trebaju moje usluge, neću imati od čega da živim.

I tada sam odlučio – oduvek me je interesovalo da saznajem, dakle da otkrivam ili da stvaram istinu i da bih ostao dosledan tom interesu odustaću od sebe. Trenutak odustajanja od konstrukta sebe mi je u tom trenutku lako pao, iako na sopstvenu štetu, jer je to značilo zarobiti sebe u zonu udobnosti i ne činiti ništa da bih promovisao i reklamirao sopstvene aktivnosti. 

Povremeno su mi se obraćali oni koje sam izveo na put znanja i inficirao ih željom za vrhunskom kompetentnošću i pitali me kako da postanu poznati. Odgovarao sam ono što bi i Elis rekao u takvoj situaciji: Pričaj gde god si o onome što najbolje radiš jer ćeš tada biti autentičanl 

I oni su, dobivši “zeleno svetlo” nastavili da drže predavanja o sopstvenoj veličini i jedinstvenosti.

Pregledajući teme koje sam držao na prvim specijalističkim kursevima u Beogradu shvatio sam da za sve što je i danas temelj specijalizacije iz RE&KBT niko od onih koji su se okoristili time nije našao za shodno da spomene da ti sadržaji potiču od mene (a kamoli da se zahvali), sa jednim izuzetkom, prof. dr. Gordana Nikić je uvek eksplicitno svuda govorila da je u dodir sa tim sadržajima dolazila preko mojih predavanja (npr. specifične fobije, panični poremećaji, generalizovana anksioznost, OCD, preblemi iz svakodnevnog života, self management i postavljanje prioriteta, psihoterapija psihoza, depresivni poremećaji itd.).

Verovatn se neki od onih koji čitaju ove redove pitaju kakva je svrha napisanog?

Postoje bar tri dobra razloga za to:

  1. Da se kaže istina
  2. Da se (eventualno) pogodi ego onih koji istinu izvrću ili prećutkuju
  3. Da ne bih kod sebe negovao strah od socijalnog odbacivanja, jer će kolege koje su me do sada odbacivale i globalno obezvređivale i ovaj tekst upotrebiti kao dokaz za sopstvena dosadašnja iracionalna i disfunkcionalna uverenja. To su osobe iz mog esnafa koje su najvećim delom i smatrale još pre 45 godina da je u nauci već sve otkriveno i da još preostaju samo “kozmetička doterivanja” poznatih psihoterapijskih postupaka a ja sam i dalje bio opterećen za mene važnim pitanjima na koja nije bilo odgovora.

Još kao student sam pitao mog profesora psihoterapije da li bih mogao da dođem na jednu seansu kod njega, na šta je on odgovorio pitanjem “a šta će ti to”, u čemu sam prepoznao odbijanje. 

Tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je držao predavanja iz psihoterapije a pritom ni sam nije znao kako se psioterapija izvodi. 

Jednom sam u centru Novog Sada sreo jednog od mojih kolega sa studija, i pošto smo “upleli jezike” i izmenjali podatke o porodičnim okolnostima, pređosmo na “velike” teme koje su nas tokom studija zaokupjale. 

Ispunjen žudnjom za znanjem strasno sam zastupao tezu da psihologiji predstoji velika budućnost na šta je on hladno odgovorio: veliko je samo ono što je već otkriveno a budućnostii su preostale mrvice!

Posle toga nikada više se nismo sreli!

On je bio jedan od onih kojima sam se divio, jer je uvek na isptima dobijao najbolje ocene, ali je njegov odgovor izbrisao interes za njega iz moje svesti kao kad se mokrim sunđerom izbriše kreda sa table. 

Nastavio sam da se bavm onim što je već tada bilo moj opsedajući interes – transformacjom svesti i postizanjem onoga što sam nekoliko godina kasnije označio kao filogenetski najmlađe funkcije uma. Ideju o koncipiranju ovog pojma sam dobio kada sam shvatio Darvinovu teoriju evolucije. Druga velika inspiracija je bila upoznavanje sa pojmom naučne paradigme u knjizi od Kuna “Struktura naučnih revolucija”. Shvativši da će se kvalitativni skokovi u razumevanju stvarnosti i dalje dešavati, krenuo sam u avanturu potrage za poreklom istinskog čoveka i to me je dovelo do paradigme o sinhronizaciji biostruja u mozgu i da se one mogu desiti samo preko svesne akcije osobe koja to stanje želi da postigne. 

Mozak je kuća čoveka, i ako se jednog dana uradi transplantacija mozga onda se nova lična karta izdaje samo transplantiranom mozgu!

Podelite objavu:

Share on facebook
Facebook
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email