Posle nekoliko desetina susreta sa mojim majstorom, Dhaly Charmom imao sam utisak da ga dobro poznajem a onda se desilo nešto čudno. Sedeli smo jedne jesenje večeri u podnožju na zapadnim obroncima planine Učka ložeći logorsku vatru i Dhaly započe razgovor:
- Sećaš li se našeg drugog susreta, kada sam te stavio pred svršen čin da doneseš odluku o preuzimanju učenja od mene i da postaneš moj učenik ili da zaboraviš na ovaj susret?
- Naravno da se sećam svake reči.
- Pitao si me kako ćeš mi se zahvaliti za prenošenje znanja i tada sam ti rekao da ćeš već naći način. Sada pošto je skoro izvesno da ćeš preuzeti moju ulogu čuvara ove plemenite linije, želim da ti pričam o dobročinstvu i dobročiniteljima. U istoriji ovoga učenja bilo ih je mnogo kako među učenicima tako i među majstorima. Od kad je sveta i veka nije se od majstora očekivalo da bude zaposlen i zarađuje za život. O majstoru su se brinuli njegovi učenici i dobročinitelji. Sa uvođenjem novca kao instrumenta robne razmene sve se promenilo a naročito su neke ljudske vrednosti devalvirale. Pošto su ljudi kvarljiva roba, dobrota je zamenjena ličnim interesom. Dok je ranije svako sebe poistovećivao sa zajednicom kojoj je pripadao (porodica, pleme ili naselje) sada ljudi koriste reč “ja” i time ispoljavaju večičinu sopstvenog ega. Ranije su govorili “mi” što je podrazumevalo odgovornost za sve dok su sada ljudi postali otuđeni i često ne osećaju odgovornost čak ni za svoje najbliže. Pošto je konačni cilj svakog ličnog razvoja ovladavanje putevima dosezanja stanja čistog uma, danas dobijaš od mene meditativni zadatak koji će te dovesti do čistoga uma. Pitanje na koje ćeš pokušati da odgovoris i to iz sve snage, neštedimice i strasno glasi: Kako se može stići od nečistog do čistog uma?
Saslušavši pitanje pomislio sam “JA to mogu”. Tokom narednih 6 godina sam redovno svaka tri meseca izveštavao mome majstoru do kakvih otkrića sam dolazio, u nadi da će jedan od odgovora biti prihvaćen. Tokom prve dve godine je u meni raslo oduševljenje i rasplamsavala se vatra žudnje za rešenjem. Ali nisam se pomerio s mesta i kao i svaka vatra tako je i ova moja posle dve godine počela da jenjava i da se gasi.
Tokom sledeće dve godine sam shvatio da je moje JA sagorevalo i kao posledica neuspeha JA je zamenjeno očajanjem. Da li uopšte postoj rešenje ili je to samo način da mi se izoštri um, pitao sam se. Shvatio sam da da se JA pojavljuje u mnogim prerušenim izdanjima, u mojim odnosima prema majstoru kao i prema svim drugim bićima i stvarima koje volim i ne volim. Odlučio sam da sklopim primirje sa svojim JA, ako već ne mogu da odustanem od njega onda bar da mi ne smeta u životu. Dozvolio sam mu da divlja i ispoljava se na sve moguće načine. Postao sam ohol, ponosan i počeo da uživam u onome što sam znao a drugi nisu i tako učinio sebi vidljivim sopstveno JA. Na kraju tih dve godine se ugasila želja da se poistovećujem sa svojim egom. Kao da sam postao neko drugi, jedna praznina bez identiteta.
Posle toga je počela etapa sazrevanja. Mnome je ovladala melanholija i rezignacija. Probijajući se kroz život iz meseca u mesec nemoćan da dodjem do, za mog majstora zadovoljavajućeg rešenja, jer sam verovao da one sjajne uvide koje je on odbio ionako nikada više ene mogu otkriti, postao sam apatičan i nastavljao da meditiram na temu puta od neistog ka čistom umu iz osećanja duznosti uz nesalomivu volju.
Jednoga dana, šest godina nakon kontemplacija o putu, ponudio sam strepljivo mome majstoru lakonski odgovor: rešenje je u davanju!.
Dhali se trže kao gromom pogođen i reče: kako to misliš?
Odgovorio sam: nečistoća se čisti još većom nečistoćom, bolest se leči otrovom a um sopstvenim bolom uzrokovanim davanjem. Tek kada davanje proizvede bol suočavamo se sa istinskim sopstvenim egom i tada smo spremni da zamenimo JA sa MI. Tako sam i ja, moj majstore, odlučio da brinem o tebi i svima onima kojima sam potreban, jer onda nemam šta da izgubim.
Majstor je prihvatio odgovor uslovno, rekavši: bićeš na posmatranju jer još uvek ne znam da li je ovo samo tvoj kognitivni konstrukt ili istinska transformacija ka čistom umu.
Posmatrao me je narednih 19 godina. Psetio sam ga u Katmanduu poslednji put u novembru 1999. godine i podneo mu poslednji zveštaj o učenju i NAMA. Na sve to je rekao: sada mogu mrno da odem!
Posmatrajući iznutra kako se dešavala promena, postalo mi je sve jasno posle tih 19 godina.
U prvoj fazi je majstor učinio moj ego vidljivim.
U drugoj sam video prerušeni ego.
U trećoj san shvatio da je rešenje u davanju. Kada je davanje postalo ego, postao sam slobodan, jer mi više niko ne može ništa uzeti.
I još nešto mi je rekao moj majstor: put majstora je teži od puta ka majstorstvu. Nisam mu tada poverovao, a sada znam da je to istina: majstor se prlja svim prljavštinama svojih učenika i nikada ne zna unapred da li će proći put majstorstva svakog od njih. Put od blata do nebeskih visina je za svakog jedinstven i preostaje mi samo da gledam kako posrću i padaju, znajući da bi im moj savet pomogao ali ga ionako ne bi poslušali jer bi pomislili, kao i ja nekada, to govori njegov ego!
Za sve nejasnoće i pitanja slobodno mi se obratite,
vaš majstor